Dragi stari birokrati

cab.rs

Branka Prpa et al., eds., Živeti u Beogradu 1-6: Dokumenta Uprave grada Beograda (Beograd: Istorijski arhiv Beograda, 2003-2008).

Naslov ovog teksta mogao je da bude i Kako sam pročitao 3.000 strana koje uopšte nisu pisane da bi ih neko čitao ili Priručnik za urbanizaciju orijentalnih varoši ili Šta sve nismo učili iz istorije ili…

Da probamo tako:

Kako sam pročitao 3.000 strana koje uopšte nisu pisane da bi ih neko čitao

Za razliku od drugih publikacija koje smo predstavljali, ova se desila sasvim slučajno – ili barem neplanirano. Neko me zvao telefonom da mi kaže da je Istorijski arhiv Beograda na svojoj Fejsbuk stranici postavio obaveštenje, u kome, otprilike, piše: „Pozivamo gospodina da nam se javi, jer mu kao hiljaditom lajkeru naše stranice sleduje poklon.“ Možda ipak nije pisalo laj-ker, nego nešto pristojnije, ali nije važno. U komunikaciji sa ljubaznim službenicima Istorijskog arhiva saznao sam da zaista žele da mi poklone jednu od knjiga koje su izdali. Sa spiska, koji su mi pročitali, prepoznao sam i odabrao, sasvim kvarno, knjige o kojima sada pišem. Knjige – jer se, za razliku od drugih ponuđenih izdanja, radi o kompletu od šest tvrdo povezanih debelih knjiga. Ipak, sve dok od portira nisam preuzeo dve pune kese, nisam baš verovao da će mi pokloniti svih šest.

Tako sam postao srećni dobitnik. A dobio sam odabrane dokumente iz arhive Uprave grada Beograda, koja obuhvata period od 1837. do 1940. Zbirka dokumenata predstavlja radikalni primer aktuelnog pristupa istoriji ne kao listingu datuma velikih bitaka, nego kao istoriji svakodnevnog života. U poslednje vreme objavljeno je par izuzetnih istraživanja koja su se bavila svakodnevicom Beograda u XIX veku – da pomenemo samo knjige Kaldrma i asfalt Dubravke Stojanović [1] i Bazari i bulevari Nataše Mišković [2] – ali ovo što sam dobio bilo je nešto drugo – izvorna građa.

Dokumenti su obrađeni i prelomljeni zastrašujuće skromno, onako kako ih i danas u MS Word-u masovno proizvode savremeni birokrati. Ali upravo gruba forma, sa zavodnim brojevima i formalnim delovima koji nikome ništa ne znače, čini ove knjige romantičnim. Možemo da zamislimo brkate činovnike kako marljivo ispisuju dokumente – početak krasopisom, koji se do kraja dopisa pretvara u nečitljivu nit koja krivuda između fleka od mastila. Sadržaj tih dokumenata, baš kao i njihov izgled, osciluje od preciznih spiskova, preko kitnjastih, nušićevski ulagivačkih obraćanja višoj instanci, do nabrzaka ili lenjo nažvrljanih izveštaja o tome kako u varoši nije bilo vanrednih događaja. U krutu formu zvanične prepiske pisari, panduri, molioci, strogi upravnici, inženjeri-zanesenjaci i zabrinuti doktori uspeli su da upakuju svu životnost tadašnjeg Beograda, njegove probleme, mirise, promene.

Kompletan sadržaj svih šest tomova pročitao sam redom (kao ludak telefonski imenik, rekao bi Bogdan Tirnanić). Stranice sam gutao užurbano, sa sumnjivim osmehom, kao školarac koji lista pornografiju – očaran onim što gleda i nestrpljiv da nauči nešto još zanimljivije na sledećim stranama.

Priručnik za urbanizaciju orijentalnih varoši

Među dokumentima uvrštenim u ovaj izbor, pored zabeleški o veselim ili morbidnim trivijalnim situacijama, nalazi se i značajna količina podataka o ljudima i događajima koji su suštinski uticali na razvoj Beograda i transformaciju njegovih delova, ulica i načina života u nešto nama prepoznatljivo. Ovo su najvredniji i ujedno za nas najzanimljiviji delovi.

Promene se mogu pratiti na više nivoa kroz vreme – od promene jezika, odnosno postepenog zamenjivanja turskih reči novim, nama poznatim ili barem razumljivijim, do beležaka o stvarnim realizacijama tih novih ideja, označenih novim rečima (tramvaj, javna rasveta, popločanje, fotografija i telegraf potiskuju polako nekada tako važne pojmove kao što su sejmen, đumruk, harač).

Iz ovih zapisa se može saznati mnogo o načinima rešavanja različitih problema sa kojima su se građani i gradska uprava susretali prilikom izgradnje i održavanja infrastrukturnih sistema, trasiranja i popločavanja ulica, rekonstrukcije gradskih četvrti, uvođenja komunalnog reda. Koliko god nam se neke opisane situacije danas činile smešnim, zapanjujuće je koliko se mnogo toga u stvari i nije promenilo. U tom smislu, pribeležena iskustva pandura i indžilira sa početka XIX veka možemo posmatrati i kao smernice za predupređivanje ili prevazilaženje savremenih izazova u planiranju i upravljanju gradskim prostorom.

Šta sve nismo učili iz istorije

Knjige kao što je ova skreću nam pažnju da smo u školi učili svašta, a da zapravo nismo naučili ništa, odnosno ništa što nam stvarno nešto znači ili što možemo da primenimo. Dokumenti gradske uprave od pre stotinu godina ponekad sadrže i konkretne korisne podatke, ali nam mnogo više govore o duhu vremena i duhu grada, kao i o vrednostima koje su neki raniji Beograđani pokušavali da dostignu ili sačuvaju, a za koje su se nadali da ćemo ih i mi čuvati.

[1] Dubravka Stojanović, Kaldrma i asfalt: Urbanizacija i evropeizacija Beograda 1890-1914. (Beograd: Udruženje za društvenu istoriju, 2009).

[2] Nataša Mišković, Bazari i bulevari: Svet života u Beogradu 19. veka(Beograd: Muzej grada Beograda, 2009).

Tekst: Goran Petrović.

GP

29-Aug-2014

Komentari: nema odgovora

Ulogujte se: ostavite komentar