Mihajlo Mitrović: Postmoderna je zatrovala arhitekturu Srbije

mmitrovic

dans.org.rs

Mihajlo Mitrović

Tekst: Vladimir Mitrović

Prvi školovani arhitekti u Srbiji se pojavljuju tokom druge polovine XIX veka – kada polako zamenjuju zidarska majstore, dunđere i tajfe – i bili su nemački (Branko Tanazović, Andra Stevanović, Milorad Ruvidić, Dimitrije Leko), švajcarski (Milan Antonović, Konstantin Jovanović) i bečki đaci (Svetozar Ivačković, Jovan Ilkić, Dušan Živanović). U Austrougarskoj su sticali znanja i bili aktivni Aleksandar Bugarski, Vladimir Nikolić i Milan Tabaković. Da li se o ovim srpskim graditeljima dovoljno zna i kako ocenjujete njihovu pojavu?

O prvim školovanim srpskim arhitektima koje ste naveli izuzetno se malo zna, uprkos tome što je njihov broj relativno mali. O većini njih, u školi i na fakultetu nisam čuo ni reč. Moj je utisak da tu, i dan danas, nisu čista posla. Gde se to u svetu prvo uči opšta istorija a istovremeno se ne uči nacionalna ili se uči na najužim marginama. Paradoksalno je da se na Filozofskom fakultetu u Beogradu, na Katedri za istoriju umetnosti, ozbiljno proučavaju srpski arhitekti XIX i XX veka a da rezultata tih obimnih istraživanja nema u programima arhitektonskih škola.

Prvi školovani arhitekti su bili pioniri svog posla u Srbiji. Njihova pojava je institucionalizovala struku i zavela prvi graditeljski red u mladoj, samostalnoj državi. Učinak im se slavi kao i kod svakog pionirskog posla. Kada je moja generacija osnivala 1996. godine Akademiju arhitekture, bili smo svesni izuzetne nezainteresovanosti društva i države za arhitektonska zbivanja, ali smo rekli: ne pravimo Akademiju za sebe, već za sledeće generacije koje će brojnije i sa više znanja moći lako da se nametnu društvu i da utiču na njegovu prosvećenost.

U srpskoj arhitekturi između dva svetska rata tri su dominantne struje: akademska (Nestorović, naši Rusi), romantičarski/tradicionalni (Korunović) i modernisti (Zloković, Belobrk, Brašovan, Babić, Tabaković, Dunđerski) koji su preuzimanjem novih ideja, opet sa Zapada, odneli prevagu kod poručioca i investitora. Kako ocenjujete domete srpske arhitekture između dva svetska rata?

U pitanju ste odredili tačnu pripadnost pojedinih arhitekata prema dominantnim stilskim pravcima. Ali, ta podela je vrlo nekonzistentna, izuzimajući Korunovića koji je bio potpuno samosvojna ličnost – nacionalni romantičar koliko i ekspresionista takvog ranga kakvi su bili Berlage ili Mendelson. Samo retki poznavaoci i arhitekti, naprimer, znaju da je najraskošniju baroknu građevinu Beograda, u ulici Uzun Mirkovoj, projektovao arh. Brašovan, vodeća ličnost srpske moderne arhitekture. A da ne govorimo o arhitektima modernog pravca koji su izgradili, veoma profesionalno, više građevina u neorenesansi, pseudoromanici ili venecijanskoj gotici. Najveći dometi srpske arhitekture između dva svetska rata u projektovanju su visoki profesionalizam u stilskoj kanonizaciji gde za rutinerstvo nije bila potrebna inventivnost a u građenju izuzetna odgovornost za kvalitet, koji u nekim oblastima izvođenja ni do danas nije prevaziđen. Nema objekata građenih između dva svetska rata koji se ne može datirati golim pogledom u kvalitet njihovog izvođenja.

Neki od protagonista međuratne arhitekture predstavljali su okosnicu Arhitektonskog fakulteta (Krstić, Zloković, Deroko, Leko, Nestorović i drugi). Kako se tada gledalo na njihovo predratno stvaralaštvo?

Dobro i neobično pitanje, mada ste izostavili Tozu Jovanovića, Branka Maksimovića, Grigorija Samojlova, Branislava Kojića… Sve sam ih u principu doživljavao kao dobre pedagoge, koji su zasluživali da budu profesori Arhitektonskog fakulteta. Nije lepo ni ukusno da đak traga po biografijama svojih neposrednih učitelja, pogotovo kada je reč o stvaralaštvu. Mogu da odgovorim samo apersonalno, ističući jedan ozbiljan fenomen, za koji sam uveren da će od istorije arhitekture jednog dana biti ozbiljno proučavan. Mene i moje bliske kolege je za vreme studija zbunjivalo pitanje: kako je moguće da su neki naši profesori između ratova izgradili neke poznate i značajne monumentalne javne zgrade, banke, robne kuće, vile, kuće za rentu a da su se odmah posle rata utopili u podprosečnost, stereotipiju i sivilo. Pitali smo se da li je moguće da su to radili neki naši profesori?

Da li je postojao soc realizam u srpskoj i jugoslovenskoj arhitekturi i da li je ostalo neko trajnije delo u tom stilu (Dom sindikata, delovi Cvijićeve ulice). Da li je savetovanje u Dubrovniku bilo, kako se obično smatra, prekretnica u tokovima posleratne arhitekture?

Socrealizam kao stil i estetska kategorija, kategorički tvrdim, nije ni postojao. To je veštačka kovanica koja je trebala da objedini graditeljsko stvaralaštvo u vremenu koje se odnosilo neposredno na dane po završetku II svetskog rata. To je, u stvari, bila nužna obnova porušenih i popaljenih zemalja, njihovih gradova i naselja. To je logično bilo vreme velikog siromaštva i oskudice, i u ljudima i u materijalu, često krpljenje golog života. Kako su u ratu najviše stradali Sovjetski Savez i zemlje koje su Sovjeti oslobađali, tu je obnova bila najpotrebnija a neimaština najveća, pa je u svim tim zemljama – u ideološkom smi Navešću Vam jedan primer iz svoje prakse. U vreme kada sam projektovao stambenu zgradu u ulici Braće Jugović br. 14. izašli su priliku za gradnju u centru grada, neposredno uz Narodno pozorište, a morati upotrebljavati je velika nesreća za jednog arhitektu. Nevolju sam savladao tako što sam na fasadi umesto Tragovi ovoga što sam Vam rekao nalaze se i danas na Domu sindikata i u Cvijićevoj ulici, kako ste i sami u pitanju apostrofirali. slu nazvanim: socijalistički lager – bila velika ekonomska kriza a glavni globalni cilj: krov nad glavom! To je doba kada nije bilo čokolade (čak ni u Engleskoj). Nosile su se cipele sa drvenim đonom, odela od koprive, a hrana delila na kartice i tačkice. U tim krajnje nepovoljnim uslovima arhitektura se morala podvrgnuti raznim i brojnim ograničenjima. Od uvođenja normi za veličine prostora, do vrlo ograničenih standarda tipizacije za prozore i vrata, upotrebu građevinskih materijala. Postojale su knjige normi i propisa a delovale su i violentne revizione komisije, koje su svojim subjektivnim, redukcijskim stavovima, doprinosile dodatnom osiromašenju tekuće arhitekture i graditeljske produkcije. Ovakvo stanje je pogodovalo većinskim mediokritetima i likovima malih stvaralačkih potencijala. Tako su se u arhitekturu uvukle bezličnost, istost, bezornamentalnost, bezidejnost, pa su se za socrealizam smatrale građevine sa malterskim fasadama građene bez fasadne plastike, bez upotrebe boja, lukova i bilo kakvih skupljih građevinskih materijala. Čak i bez liftova i instalacija grejanja. Nastajala je arhitektura jednoličnih, uglavnom sivih, često depresivnih golozidnih zgrada sa zajedničkim imeniteljem: socrealistička arhitektura. Siromaštvo društva generisalo je siromaštvo duha. Visokoprocentni majoriteti ovakvog stanja obuhvatali su sve socijalističke zemlje. Ali, ne zaboravimo da je socrealizam pratio prostore razaranja i u zapadnim zemljama. Dan danas imate u Frankfurtu, najmoćnijoj finansijskoj metropoli Evrope, jednu od glavnih gradskih longitudinala u istorijskom jezgru grada, samo na korak udaljenoj od dela Fostera i Holajna. Čitav jedan niz zgrada za koji se može reći da su tipični primeri socrealističke arhitekture. Da bi se isplovilo iz socrealizma trebalo se snalaziti, biti disident prema birokratiji i boriti se sa njom, što nije bilo ni malo lako. Tamo gde je bilo više boraca i disidenata, bilo je uspeha. Sve više takvih uspeha i postupno popravljanje ekonomskih prilika, vremenom su socrealizam poslali u istoriju. strogi propisi za primenu JUS prozora. Imati neinventivni, dosadni i trapavi JUS prozor, bila prozora upotrebio četiri tipa JUS-ovih vrata.

Dubrovačko savetovanje, održano 23-25. novembar 1950. godine, zaista je bilo prekretnica u razvoju arhitekture u Jugoslaviji i Srbiji. To je bilo prvo i najveće savetovanje arhitekata i urbanista u Jugoslaviji. Bilo ih je i kasnije još nekoliko, ali ni jedno nije imalo značaj Dubrovačkog. Sva ostala su prosto zaboravljena. Bio sam prisutan na tom velikom i impozantnom skupu i mogu da kažem kako sam bio impresioniran što sam mogao da na jednom mestu čujem, vidim a delimično i upoznam velike ličnosti, najpoznatije arhitekte druge Jugoslavije. Kroz mnoge protekle godine nikada nisam mogao da zaboravim zagrebačkog arhitektu Stjepana Planića, njegovu moćnu i dugu crnu bradu i žestoke, gotovo disidentske tirade kao ni razbarušenog, u punoj snazi, Nikolu Dobrovića sa njegovim lucidnim idejama i žestokim antiideološkim gardom… Iako je Dubrovačko savetovanje nužno bilo blago obloženo ideološkim oblandama, ipak je bilo od velikog značaja za dalji razvoj naše arhitekture jer je unisonim nastojanjem velikog broja učesnika odbranjena i proklamovana nužnost da se projektovanju obezbedi puna sloboda stvaralaštva i nemešanje države u duhovne radnje arhitekata. Posle Dubrovnika popucale su represivne društvene stege i od tada je naša arhitektura „izletela iz boce”, i u slobodnoj konkurenciji postepeno bivala sve nezavisnija i sve uspešnija, toliko da se istoričari umetnosti i arhitekture danas slažu da je socrealizam u arhitekturi, kao dirigovana doktrina svih socijalističkih zemalja, samo okrznuo Jugoslaviju, čija je arhitektonska produkcija iz tog vremena bile zapaženo ispred svih zemalja tzv. socijalističkog lagera.

Druga polovina 50-ih i početkom 60-ih došlo je do ponovne evropeizacije srpske i jugoslovenske arhitekture, koja je u dobroj meri bila i rezultat privrednih reformi i povećane stope privrednog rasta. Da li je naša ondašnja arhitektura odgovorila duhu svog vremena?

Odvajanje od ideoloških pritega, od kojih istočnoevropske zemlje nisu mogle da se lako oslobode i stalni postepeni rast standarda, kao i izboreno pravo na stvaralaštvo, svakako su ozbiljno uticala na to da se naša arhitektura primetno približi evropskim arhitektonskim tokovima. Na ta pozitivna kretanja uticalo je i više različitih faktora. Na primer, mogućnost da se putuje u svet, mogućnost nabavke strane literature, mogućnost Slovenaca da pređu preko ulice u italijanski deo Gorice i da tamo kupuju nove materijale, novu opremu i instalacije i prenesu ih u Sloveniju. Potom bi sve to vrlo brzo stizalo do Beograda, Sarajeva ili Skoplja. Podsticaj arhitektonskom stvaralaštvu bilo je i ustanovljavanje „Borbine nagrade za arhitekturu”, koja se održala dokle i Druga Jugoslavija. Bilo je ozbiljnog arhitektonskog takmičenja među republikama, jer dobiti „Borbinu nagradu” značilo je dobiti i potvrdu o prestižnom i evropskom dosegu.

Pojava regionalnih škola arhitekture (Beogradska, Zagrebačka, Slovenačka, Bosanska, pa i Vojvođanska) usledila je početkom 70-ih. Produkcija se uvećava, arhitektonska scena se širi – časopisi, knjige, izložbe. Još uvek se dosta gradi, naročito je plodna stambena produkcija. Da li je uopšte postojala jugoslovenska arhitektonska škola?

Redovna takmičenja za „Borbinu nagradu”, kao i za druge nagrade koje su ustanovile sve jugoslovenske republike, uticale su i doprinosile tome da se moglo govoriti o uobličavanju arhitektonskih škola pojedinih republika ili regionalnih centara. Kod te prve kristalizacije govorilo se da je slovenačka arhitektura melanž Plečnikove škole sa Modernom Furlanije i Veneta; zagrebačka, potčinjena čistim kubističkim premisama, a beogradska naglašeno individualizovana neobaveznostima romantičarskog duga. Razlike u ovim arhitektonskim školama su se ponajviše manifestovale kroz stambenu arhitekturu, koja je svakodnevno bila na graditeljskoj sceni, i iz godine u godinu sve masovnija. Tako smo imali u Sloveniji Ferantov vrt, u Zagrebu replike direktno preslikanih Kurbizijeovih stubova i fasadnih rastera, a u Srbiji Stanka Mandića, Alekseja Brkića, Aleksandra Đokića ili kuće u ulici Braće Jugovića u Beogradu.

Kasnije, iza vremena visokog modernizma i regionalnih arhitektonskih škola, ponovo sa Zapada, stiže Postmodernizam, nekada i pomalo nekritički interpretiran u našoj sredini. Kako ocenjujete domete Postmoderne u Srbiji?

Kao u meteorologiji: kiše i nevreme sa Zapada stigla je do nas i Postmoderna. U samom startu Postmoderne održano je veliko savetovanje u Zagrebu na tu temu i dobro uočeni pokretači i pozitivne vrednosti pokreta koji je trebao da zaustavi dosadu i kalcifikaciju ideja jedne značajne epohe u svetskoj umetnosti. Nažalost, Zagrebačko savetovanje nije moglo da zaustavi spretnost mediokriteta i netalentovanih da Postmodernu pretvore u mehaničku i rutinsku fabriku kolaža, u kojoj su se, iz stilskih brevijara, vadili stilski elementi, od klasike (najviše od nje) pa sve do Secesije, i onda sve to uz malo sopstvene soli spajalo u nekakvo graditeljsko delo. U istoriji arhitekture sigurno da nije bilo trenutaka tako idealno sklopljenih za očajne i slučajne arhitekte. Postmoderna je zagadila arhitekturu Srbije.

Nema sumnje da je poslednjih nekoliko godina došlo do vidnog poboljšanja kvaliteta naše arhitekture. Kako ocenjujete današnji trenutak u srpskoj arhitekturi?

Vidno poboljšanje nastalo je onog trenutka kada je sa graditeljske scene iščezao jedini, povlašćeni, kolektivni ili državni naručilac. Ali, samo u manjoj meri u kvalitativnom smislu. Cena? Nestalo je velikih investitora, nestao kvantitet a delimično unapredio kvalitet. Za društvo je ovo upitno, srećom dobro je za drugu stranu arhitekture. Današnji trenutak srpske arhitekture određen je sledećom kontraverzom: u narečenoj razmeri više pojedina čnih, sjajnih arhitektonskih dela, koja se mogu meriti sa onima sa vrha evropske scene i majoritetom podprosečnosti i crvenom niti porazne i skandalozne arhitekture.

Sakralna arhitektura kod nas ima bogatu viševekovnu tradiciju izgradnje manastira i crkvenih zdanja. Neki od najvećih srpskih arhitekata XIX (tajfa Damjanov, Bugarski i posebno Ivačković) i XX veka (Deroko, naši Rusi, Tabaković i drugi) projektovali su hramove za Srpsku pravoslavnu crkvu. Od vremena pred II svetski rat pa do svoje smrti 1976. godine vodeći projektant za SPC bio je pomalo zaboravljeni protomajstor arh. Dragomir Tadić. Poslednjih dvadesetak godina sakralnom arhitekturom se uspešno bavi arh. Peđa Ristić i kasnije arh. Ljubiša Folić a danas i brojni graditelji mlađih generacija. Kako gledate na stanje u toj oblasti poslednjih desetak godina?

Nemam hrabrosti da Vam pravoverno odgovorim na ovo pitanje i da sve te probleme mešam sa prljavim stvarima i ljudima. Mojih ozbiljnih izjava o toj problematici ima u mojoj Monografiji. O kakvim se sve nevoljama i apsurdima radi u okvirima Vašeg pitanja dovoljno govori samo jedan primer iz prakse. Hram svetog Vasilija Ostroškog koji sam izgradio na Bežanijskoj kosi u Beogradu dobio je lepa priznanja od više stručnjaka iz oblasti sakralne arhitekture, a takođe i nagradu časopisa „Kuća-stil” i nagrađen je nagradom za arhitekturu 2000-te godine, „kao delo koje ostaje da neguje trajne vrednosti u graditeljstvu i arhitekturi”, kako stoji u zvaničnoj formulaciji. U fazi izrade projekta, profesor Arhitektonskog fakulteta u Beogradu Borivoje Anđelković i arh. Ljubica Bošnjak su dijaboličnim manipulacijama pokušavali da, kao savetnici visokih crkvenih krugova, zarad ličnih interesa, po svaku cenu spreče realizaciju mog projekta. Kad tad će vreme i ljudi izreći presudu pogrešnoj strani. Samo, tada će biti katastrofalno kasno za desetine i desetine pravoslavnih hramova, koji će se sagraditi u međuvremenu, u klimi koja promoviše neznanje i srebroljupstvo.

Devedesete godine, ratovi, duhovno i materijalno urušavanje skoro svih vrednosti, uključujući i arhitekturu, posebno urbanizam. Koliko su te struke odgovorne za današnje izglede naših gradova?

Posle devedesetih godina naš, srpski urbanizam, koji je izgradnjom Novog Beograda dostigao vrhove evropskog urbanizma, srozao se na nedozvoljeno tužne falte. Divlja gradnja, kioskomanija, invazija nakarađivanja krovova, legalizacija, cirkuska specijalizacija itd. itd. Sve je to bez presedana u prosvećenom svetu. Arhitektura je bolje prošla, jer ima sjajnih izuzetaka, a ono što je kod nje ružno i vređajuće, jednog dana, kada dođu bolji ljudi, bez ikakvih problema biće uklonjeno, prepravljeno ili izgrađeno novo i lepo. Kod urbanizma takve ispravke nisu moguće.

Zaštita spomenika kulture je u svakoj zemlji jedna od nacionalnih prioriteta. Da li je domaća zaštita adekvatno pratila bogatu istoriografiju i arhitektonsko stvaralaštvo XX veka?

Rad Zavoda za zaštitu spomenika kulture u Srbiji se odvijao po sinusoidnoj liniji. Imali su lepih uzdizanja ali i nedoličnih pozicija. Za one svetle trenutke, moraju biti istaknuti oni koji su zaslužni, ne bi li to uznemirilo savesti onih koji su zalutali u ovu finu nacionalnu službu. Primeri pravih ljudi službe – Panić-Surepa, Jovan Sekulić, Radomir Stanić, Ljiljana Ratković u Beogradu, kao i Đorđe i Olivera Jović u Novom Sadu – pokazuju da prave ličnosti mogu da ozbiljno utiču i orijentišu svoje službe da služe kulturnim i nacionalnim interesima koje simbolizuju spomenici kulture.

Komentari: nema odgovora

Ulogujte se: ostavite komentar