Skip to toolbar

24sata.rs

Nisam od onih koji koriste rečenicu: “Mi, deca 90-ih smo imali to i to, a ova današnja deca ne znaju za to i to…”, ali smatram da sam imao šaroliko i vrlo lepo detinjstvo ograđeno zgradama bloka.

Blok 5, Podgorica
Blok 5, Podgorica, Foto: N. Vujošević

Okružen je ulicama (na zapadu) Meše Selimovića, (na jugu) Bulevarom Mihaila Lalića, (na istoku) Velimira Terzića a (na severu) Blaža Jovanovića. Ovaj kvart počeo je da se gradi sredinom 80-ih godina, u Podgorici poznat tada kao “Divlji zapad”.

Interesantno je to da su deca takvih betonskih džungli, kao što je moj blok 5 u Podgorici, veoma talentovana za sve vrste sportova, od fudbala, preko odbojke, pa sve do rukometa. Ipak, košarka je bila zaštitni znak takvog kraja.

Ta narandžasta lopta je bila prisutna svuda, bez nje se nije izlazilo napolje, pa čak i ja koji sam trenirao fudbal imao sam je kući.

Nekako, imao sam osećaj da su zgrade koje su stajale na kraju bloka ustvari zidovi koji su nas odvajali od ostatka grada, a spajali prijateljstva za čitav život unutar njih.

Čoveče, nisam hteo kući da idem da jedem, nego me majka vikom sa prozora dozivala kako bi mi dodala sendvič sa margarinom i čajnom. Sve to da bih više ostao napolju sa Dejom, Acom, Purketom, Gujom, Dankom, Gunijem… Da ih ne nabrajam, znam da bih mogao nekoga da zaboravim, a to bi mi bilo jako krivo da se desi.

Sa tih 10, 11 godina sve je bilo jednostavno – škola “Štampar Makarije” je bila u okviru bloka, igralište za basket odmah do nje, a valoviti, travnati teren u sredini naselja. Sveta trojna ruta kojom sam stalno išao.

Život u Bloku
Život u Bloku, Foto: Privatna arhiva

Klikeri… Uf! Tu je stvarno mogao jako mali broj ljudi da me pobedi, zaista, bez preterivanja. Kružila je legenda da sam svojim “iz dubrave” pogodio drugi kliker od igrališta do žute trafike (nekih 20 metara), ali se ja lično toga ne sećam.

Prolazile su godine, malo smo se i razišli nakon što smo krenuli u srednju školu. Ipak, i tada se osećala ta “blokaška” veza. Okupljanja na terenu kod “Štampara” sa basketarom i često slušanje rep muzike.

Generacija smo koja je osećala bitove Struke, VIP, Marčela, Šortija, ali i Tupaka, Rakima, Sajpres Hila i Vu-Tang Klana. To je bilo to! Ta muzika je kompletirala sliku pravog bloka – basket, rep i zgrade.

Znali smo svi makar po pet, šest pesama da izrepujemo bez greške. Ne znam zašto, ali pesma od VIP – “Moj život”, ali i čitavog krema rep scene “3,2,1”, ostale su mi omiljene numere detinjstva.

Ipak, došla su i malo tužnija vremena, ili su već bila tu, ali nismo videli. Sećam se da su ljudi pri kraju 90-ih učestalo skakali sa solitera, ali smo bili previše mali da bi shvatili da je to katastrofa. Postojala je streha na koju bi ljudi padali i gubili živote, pa bi ih iznosili kroz stanove nekih mojih drugova koji žive na prvom spratu.

Nastavljalo se, ponovo i ponovo, ali mi smo valjda postali sivi prema takvim stvarima zbog činjenice da ljudi nemaju. Samo su se stari plašili za našu budućnost.

Špricevi pored kontejnera su bili neminovni, ali i to se ignorisalo, valjda je i to bila slika koju smo uklopili u malim glavama.

Elem, vratimo se na sreću i lepo druženje. Bila je jedna ekipa iz zelene zgrade sa kojom se moje društvo stalno svađalo i tuklo. I po godinama i broju članova smo bili slični, ali je stalno postojala netrpeljivost.

Dečiji nestašluci su se pretvorili u dobra drugarstva, a iz te ekipe je postojalo nekoliko momaka koji su slušali vrlo dobru muziku, pa su mi u nastavku života otkrivali strašne rep stvari. Kićo i dan danas zna da mi izvuče neki klasik.

Do kraja osnovne škole nismo imali razloga da napuštamo blok, kao što sam rekao, sve je bilo tu, pa smo bili malo i odsečeni od ostatka što se tiče naših generacija. Dolazili su ostali da igraju basket sa našima, onim najreprezentativnijima, i naravno da su kući išli sa lekcijom.

Smetalo im je što je u jednom delu terena udubljenje, pa se zadržava kiša, te im smeta što je malo table pri vrhu, u gornjem desnom ćošku otkinuto… Sve im je smetalo, ali tu se i dalje igrao najbolji basket. Bilo je i tih talenata mnogo. Eh, krivo li mi je kad se setim da su mnogi ostali samo na tome da igraju u sumrak basket u bloku.

Koš u bloku
Koš u bloku, Foto: Facebook

Legenda takođe kaže da su mnogi članovi Budućnosti, a posle i poznatih evropskih klubova, dobijali, kako bi naši rekli, “marelice”. Najbolji u Jugi stari! A, još, Budućnost tada sam vrh naše košarke, eeee, ma, u redu je sad, više nije bitno.

Neki su krenuli putem sporta, neki putem škole, a neki nigde. Samo su tu ostali, sve do sada. Brane valjda kult svega toga čega smo se dičili, po čemu smo bili jedinstveni. Ne krivim ih, rasli su sa dobrim i poštenim ljudima, ali u lošem vremenu.

Kladionica, pa kuća, a zatim klupa… i ponovo klupa… i još jednom klupa. Čak i ja kada dođem u blok sednem odmah na klupu, valjda nam je i to navika. Samo zveraš levo-desno i pričaš sa drugovima.

Voleo sam taj miris betona posle kiše, valjda i samu kišu, jer smo navikli na 45 stepeni. Kao da se sve spere što se nakupilo, ohladi i onda ponovo počne da se zagrejava. Hvala Bogu, pa nam je Sutomore bilo blizu, a voz koštao samo dva eura (koga lažem, nismo nikada plaćali voz).

Više priče stoji u srcu i glavi nego što se može ispričati, jer nema tih termina koji bi pomešanost emocija, od sreće i radosti do tuge i bede, mogli opisati.

Svako ko je porastao u mom bloku, i vrati se posle dugo vremena, sa radošću pogleda u nebo i poslednje spratove gorostasnih solitera i kaže – to je bilo jedno lepo, ali zasigurno teško i opasno detinjstvo.

Kako sam devedesetih rastao u blokovima: Ljudi su padali sa solitera, kao da pada kiša

Leave a Reply