Pismo Arh. prof. Slobodana Danka Selinkića grupi “KANA / ko ako ne arhitekt”

ivanjovicevic.blogspot.com

selenkic-2

Slobodan Danko Selinkić, ugledni arhitekta sa međunarodnom praksom, aktivno se bavi profesijom od 1980, uporedo u Beogradu i Rimu kao: projektant, teoretičar, istoričar i kritičar arhitekture.  Bio je komesar na IX Bijenalu u Veneciji 2004.godine, kada su Crna Gora i Srbija nastupile sa izložbom “Eco – Logic Montengrin Lab – Interface između arhitekture i okruženja”, a kada je Hotel Podgorica arhitektice Svetlane Kane Radević bio vodeći motiv cjelokupne izložbe.
Gostujući je profesor u Rimu, na Univerzitetu “La Sapienza”, i Beogradu, na beogradskom Univerzitetu. Član je Reda Arhitekata Rima i Udruženja likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Srbije (ULUPUDS), u kojem je od 2007. godine u statusu Istaknutog umetnika.
Od 2010. godine predaje Savremenu arhitekturu na departmanu za arhitekturu Tehničkog fakulteta u Novom Sadu. Organizovao je niz izložbi arhitekture u Beogradu, Sarajevu, Zagrebu, Ljubljani, Skoplju, Budvi i Veneciji.

web adresa: http://www.dankoselinkic.com/index.htm
katalog Eco – Logic Montengrin Lab: http://issuu.com/montenegrin_eco-logic_lab__katalog_

_________________________________________________________________________________

Drage članice i članovi grupe KANA,

U Crnoj Gori danas jedna od glavnih privrednih grana je turizam. Karakteristika  turizma  i savremene  ekonomije  na globalnom nivou je mobilnost kapitala i ljudi, a HOTEL  je za  današnjeg modernog čoveka, statusni simbol. To je razlog zbog kojeg je koncentracija i interesa i  kapitala usmerena ka izgradnji novih hotela. Istovremeno ne postoji uvek politika i strategija koja bi garantovala harmoničan odnos izgrađenog  i konteksta  u kojem  se gradi.

Hotelsko nasleđe iz perioda Jugoslavije predstavlja jednu od tipologija u arhitekturi koja zauzima posebno mesto u istoriji savremene arhitekture, obzirom na iskustvo koje su jugoslovenski arhitekti u bezmalo celom XX veku svog delovanja uneli u bezbroj turističkih objekata duž obale Jadrana, planinskim centrima ili po gradovima unutrašnjosti. Danas samostalne države nastale raspadom SFRJ, kao recimo Republika Hrvatska, su turističke objekte sa tradicijom i posebnih stilskih  obeležja epohe zadržale i zaštitile, a neki od njih su sve traženiji na listama turističke ponude baš zbog svojih autentičnih ambijentalnih vrednosti, poput Hotela Croatia u Cavtatu,  a  za njihova renoviranja izdvajaju se značajna investiciona sredstva i pristupa im se, po pravilu, sa pozicija zaštite materijalnog nasledstva, slično kao sa ostalim vrednostima i objektima kulturnog nasleđa.

Možemo reći, istorijski gledano, ali i danas, da je HOTEL bio i jeste znak stepena razvoja jedne zajednice kojim je ona garantovala svoju otvorenost ka spoljašnjem svetu i preko te institucije najdirektnije izražavala kulturu grada, države ili današnjeg savremenog pojma destinacije. Istovremeno HOTEL je bio i  kosmopolitsko mesto sa nekom vrstom ex-teritorijalnosti u odnosu na samu sredinu, pa su se mnoge važne i odlučujuće odluke donosile i dešavale baš u njima. Tako su stekli renome i značaj u istoriji društva kao mesta neutralnosti i slobode. Postoji i termin heritage hotel, koje određene zemlje posebno klasifikuju na način da oni doprinose i očuvanju kulturno-istorijskog nasleđa kroz održavanje starih zgrada.

Crna Gora je u svojoj istoriji imala nekoliko značajnih HOTELA koji su vremenom postali kultna mesta i ikone gradova,  ali  je njihova  sudbina dramatično  menjana. Aktuelni primer Hotela Podgorica, je povod pisanja ovog teksta.

Hotel  Podgorica  je remek delo arhitekture socijalističke Jugoslavije i predstavlja primer autentične crnogorske arhitekture. Jedina Borbina nagrada dodeljena ženi arhitekti.

Navedena priča kao da ima neku čudnu sudbinu, koja nije vezana samo za ovaj hotel – i neki drugi hoteli, poput Hotela Avala u Budvi ili Hotela Crna Gora u Podgoroci nestali su, tj. transformisani i pored njihove neosporne važnosti za kulturu Crne Gore ili pak gradova u kojima su nastali. Kada već govorimo o hotelima spomenimo i čuveni hotel Lokanda na Cetinju, ili kotorski hotel Vardar. U međuvremenu nastaju i neki novi hoteli koji u savremenosti dobijaju ono o čemu govorimo. Konačno Grad Hotel Sveti Stefan i njegova istorija puno toga mogu reći o nama.
Značajni su kao arhitektonska dela, zatim kao istorijsko nasleđe arhitekture i turizma, kao simboli gradova i društvenog života gradova, kao memorija zajednice. Sve to do sada nije uticalo i pomoglo da se ova zdanja sačuvaju. Zašto?

Devedestih godina XX veka neko je izgovorio grotesknu glupost: da će srušiti Dubrovnik i napraviti ga starijim i lepšim!!! Mostar, Sarajevo, Vukovar… Pomislimo izvan konteksta rušilačkih devedesetih godina prošlog veka na novo Skoplje, strarije i lepše danas nego pre 50 godina i koje je u službi jedne političke ideje sa kojom će građani morati da žive dugo. Ili budući Beograd na vodi koji će da “promeni” Beograd kao da Beograd želi da bude promenjen na taj način.

Nije slučajno da je Bogdan Bogdanović, Kanin profesor i na izvestan način mentor bio proganjan i ozloglašen  zbog izjave da smo urbicidni narod, jer grad se može ubijati na razne načine ne samo u ratnom razaranju.  Ta se urbicidnost ogleda u NE-garantovanom kontinuitetu materijalnog nasleđa. U arhitekturi i urbanizmu se danas to ogleda u  sposobnosti uništenja gradova njihovom nasilnom izgradnjom koju diktira sistem tržišta nekretnina koje traže i teže da osvoje svaki kvadrat slobodne površine unutar izgrađenog konteksta, uz opravdanje da se tako otvaraju radna mesta. Istovremeno tako dobijeni kvadrati u gradovima u materijalnom smislu za njih su najjeftinije plaćeno zemljište obzirom na izgrađenu infrastrukturu koju poseduju. Kada se ne može drugačije doći do prostora  za gradnju onda se primenjuje  poznato i olako izgovarano opravdanje preduzimača i priučenih izvođača: da je lakše i jeftinje srušiti pa graditi novo nego popravljati staro. Takva filozofija politike i preduzimača  dovodi do osiromašenja kulture i čitavog društva. Tržište nekretnina tako uništava sistematski  mnoge građevine prošlosti. Pojam održavanja, restauracije ili rekonstrukcije u graditeljstvu i arhitekturi gradova nakon socijalističkog perioda je skoro nepoznat pojam, a retko ko pristupa reutilizaciji građevina druge namene prilagođavajući ih novim potrebama bez rušenja. Renoviranje ili rekonstrukcija dotrajalih i oštećenih ili ostarelih građevina prava je retkost, a  firme koje to znaju da rade su skoro nepostojeće. Za rušenja svaki razlog je dobar – od onih da je objekat nestabilan, da je neadekvatan, da je prevaziđen, da je iz vremena koje je prošlo, da je neracionalan, da je nedovoljnih kapaciteta itd.

Zaboravljaju oni koji odlučuju o toj sudbini građevina da nam je potreban kontinuitet u svakoj oblasti našeg života, a pre svega u ambijentu, u prostoru koji nas okružuje. U čemu je inače, ako ne u tome, draž i vrednost prijestonice Cetinje koju već jedan vek obilazi čitav svet?

Furija tržišta nekretnina je nepredvidiva neman koje se treba čuvati, nastupa u korist dobrobiti sredine da bi je ubrzo kao korov uništila. Arhitektura je postala sredstvo u rukama političara i ekonomskih lobija, pojedinaca i partija koji je koriste kao sredstvo bogaćenja i vladanja.

Crnogorski hoteli koji nestaju su deo kolektivne memorije koju neko sistematski napada, ruši, menja, skrnavi i falsifikuje skorojevićkim idealima o velegradu, napretku i prosperitetu u zemlji koja je simbol očuvanja tradicije i poštovanja predaka!? Nestanak ovih važnih građevina međutim  dodaje njihovom značenju jednu novu simbologiju koja se tiče odnosa savremenog društva prema kulturnom nasleđu. Negovanje memorije o njima oslikaće društvo koje ne haje za značenje i kontinuitet kulturne baštine u periodu kada su rušeni ili modifikovani, označiće  nemoć institucija koje su za to zadužene.

Tako bitni hoteli i ne samo oni postaju žrtve dvoličnog odnosa prema  političkim idealima kojima teži društvo i politika kada izjavljuje spremnost za priključivanje zajednici evropskih zemalja. Evropa  proklamuje kao jednu od najvažnijih vrednosti upravo kulturni identitet i zaštitu ambijentalnih vrednosti.

Ko ako ne arhitekti, treba da brinu o savremenoj arhitekturi i arhitekturi koja je nasleđe kulture jednog naroda, jeste pitanje koje postavlja grupa mladih crnogorskih arhitekata, okupljena oko ideje o spašavanju crnogorske arhitektonske baštine nastale kroz dela Svetlane KANE Radević (1937-2000), ali i drugih sada nepoznatih stvaralaca. Oni su podstaknuti  ponovnim ugrožavanjem integriteta proslavljene  zgrade Hotela  Podgorica, remek dela ove autorke, koja je već decenijama za znalce simbol moderne i autohtone crnogorske arhitekture, konkretni primer kojem teže mnogi studenti arhietekture Crne Gore i čitavog regiona u traganju za iznalaženjem  sospstvenih pravaca i identiteta u okviru svojih sredina  i različitih konteksta. Podstaknuti su činjenicom da jedna prelepa usamljena građevina na obali Morače u njihovom gradu može da se izgubi i nestane u betonskoj invaziji njenog okružja.

Poštovane članice i članovi grupe “KANA – ko, ako ne arhitekt”, ovo pismo vam pišem kao odvažnim stručnjacima i cenim vašu inspiraciju imenom vaše slavne sugrađanke, crnogorske arhitektice, učenice Bogdana Bogdanovica i Luisa Kana, koja je napravila niz značajnih građevina nekadašnje Jugoslavije i među njima svoje remek delo Hotel Podgoricu za koji joj je dodeljena Borbina nagrada 1967. godine, neka vrsta jugoslovenskog Oskara za arhitekturu, i to sa argumentacijom da je ostvarila egzemplarno jedinstvo arhitekture i prirode na obali Morače u Podgorici.

Obratili ste mi se pismom sa idejom da: ”Budući da ste bili, (sam bio), komesar crnogorske izložbe na Bijenalu 2004. smatramo da bi Vaše obraćanje javnosti, a posebno institucijama (Ministarstvu kulture, Ministarstvu održivog razvoja i turizma, Upravi za zaštitu kulturnih dobara), u formi otvorenog pisma koje bismo proslijedili medijima, imalo poseban značaj i odjek.”

Da li će to tako biti ili ne, ne znam, ali važan motiv zbog kojeg  pišem ovaj tekst ste Vi, mladi ljudi do kojih je stigla poruka Kanine arhitekture, pa tako i poruka o prvom crnogorskom nastupu na Bijenalu arhitekture u Veneciji 2004. godine, kada sam ovo Kanino  delo izabrao kao simbol cele izložbe i kao simbol mogućnosti i potencijala  crnogorske arhitekture.

Vaša aktivnost predstavlja dokaz da je njeno delo ušlo u kulturološku mrežu zemlje, regiona i sveta. I šta god da se desi u ovom jasnom “slučaju” i ko god da pobedi, KANA će uvek pobediti, jer grupa KANA je za mene dokaz da je poruka prve crnogorske izložbe arhitekture u Veneciji, koja je i bila stvorena za budućnost  do nje/njih i stigla  kao i sama poruka  Kaninog  dela.

Simbol izložbe u Veneciji – Hotel Podgorica, je simbolizovao filozofiju crnogorskog eko-logičkog odnosa čoveka Crne Gore spram prirode koji se materijalizuje kroz arhitekturu, pa je tako Hotel Podgorica i više od samog hotela; on je početak jednog novog grada na obali reke, jednog novog urbanizma i jednog novog odnosa ka prirodi koji anticipira svoje vreme za nekoliko decenija i kao takav je nezgodan svedok vizije budućnosti i vrednosti koja nije u ovom delu samo materijalna već je i duhovna. Sve to dospelo je nakon mnogo godina do jedne nove generacije arhitekata koji su u delu Hotela Podgorica pronašli ono isto što sam sa uverenjem predstavio publici celog sveta u Veneciji.

Hotel Podgorica Svetlane Kane Radević je poznat primer u savremenoj arhitekturi Jugoslavije druge polovine XX veka i kao takav on je neka vrsta živog eksponata ili kako kaže čuveni režiser i glumac Robert Redford, “Katedrala arhitekture” objašnjavajući svoj interes i rad na filmu o arhitekturi jednog od Kaninih učitelja Luisa Kana.

Da li je vlasnik ovog Hotela svestan činjenice da je u posedu jedne neprocenjive vrednosti? Ako nije, onda država koja zastupa građane i više ciljeve od privatnih treba da osvesti činjenicu da je Kanin Hotel, baš kao i plaža Galeb, Stara varoš i čitav taj deo na obalama Morače i Ribnice važna ambijentalna vrednost i deo prošlosti na kojoj počiva budućnost grada, i da posle rušenja GENIUS LOCI tj. duh mesta,  nestaje nepovratno.

Znao sam iz razgovora sa Kanom da je zabrinuta za svoja dela pa sam smatrao da je jedini način da sačuvam ovo njeno delo, HOTEL PODGORICU – taj da ga stavim u literaturu: tako je za mene od početka rada na katalogu venecijanske izložbe o crnogorskoj arhitekturi ta knjiga bila još važnija od izložbe.

Korice i tekst o Kani  bio je  svojevrsni omaž Kani i njenom delu, a to je bio i stav i želja Bojane Pejić istoričarke umetnosti, urednice kataloga,  koja je u Kaninom delu videla pre svega ženu stvaraoca.

Kao i danas tako i tada ova građevina je materijalizacija i moje ideje o kontekstu iz koje nastaju dela u harmoniji sa okruženjem i kontinuitetu – vremenskom i prostornom. Kanino delo je to izražavalo od prvog dana kod mene. Shvatio sam i osetio kroz taj artefakt i ono lično što nosim u sebi, a takođe i to što izražava i crnogorska kultura življenja i graditeljska praksa nastala iz suživota sa lepotom i okrutnošću  prirode koja je čini jedinstvenom.

Bio je to i omaž jednoj izuzetnoj ličnosti Svetlani Kani Radević, koju sam nekoliko godina pre toga upoznao u Moskvi i kasnije sreo u Rimu i proveo sa njom i Sretenom Perovićem, pesnikom i književnikom, deset vrlo značajnih i lepih dana u razgovorima i druženju. Taj omaž nije bio nikakav sentimentalni gest već delo nastalo iz uverenja da je Hotel Podgorica jedan od dragulja arhitekture Crne Gore, poznat i cenjen u čitavoj bivšoj Jugoslaviji. Ovo jedinstveno delo crnogorske arhitekture koje nam svima pripada i o kojem danas, na svu sreću mladi arhitekti  Crne Gore žele da brinu, crnogorska javnost i donosioci odluka treba da prepoznaju i uvaže ukazujući im poverenje, i treba da stanu uz njih u odbranu nasleđa i kontinuiteta jedne važne priče.

Rim

31/1/2016

Arh. prof. Slobodan Danko Selinkić

Ko god da pobedi, KANA će uvek pobediti

Leave a Reply