portalanalitika.me

Pogledajte, recimo, ono što se radi na Zavali, onu arhitektonsku tragediju visokog standarda i stila. Da je 50 odsto manje površine izgrađeno, pa da je zelenilo to “pojelo”, moglo bi da se podnese. Ovako, oni to sada “liječe” hortikulturom, pa ćemo da vidimo što će da urade… Na Luštici sada imamo kvazi-arhitekturu koja samo liči na krajolik, ali je koliko-toliko poštenija nego nešto što se pravi od Budve. Ipak, Luštica će na kraju postati jedna priča o ranjenom pejzažu, kaže renomirani arhitekta Branislav Mitrović.

Jedno od najznačajnijih imena savremene arhitekture regiona, beogradski arhitekta i predavač Branislav Mitrović kaže da u Crnoj Gori o prostoru nikada nismo brinuli “zato što nam je na dohvat ruke, nikada ništa od nas nije tražio, a bio nam je značajan”.

– Nismo razumjeli značaj toga što smo imali i čini mi se da ćemo, ako se u ovom trenutku ne problematizuju sve te stvari, izgubiti utakmicu. U toj utakmici smo prilično u gubitku, ali još nije odsviran 90 minut. I to nije greška pojedinca, već kolektivna odgovornost. Zato moramo veoma kritički i bez kompromisa da reagujemo da se neke stvari izmijene. Da li ćemo iz prethodno učinjenog zaista izvući neki nauk, to je dilema koja mene muči. Mi više nemamo prava da sve to samo gledamo. Zato prisustvujem svim ovakvim skupovima – da se eksponiram, da kažem nešto što neće biti ni politički afirmativno, niti društveno prihvaćeno, već će se doživjeti kao otrovne strijele – dodaje on.

Autor, pored ostalog, rekonstruisane “Panorame” – današnjeg hotela “Queen of Montenegro” u Bečićima, iza koga su objekti prepoznatljivi po korištenju stakla i metala, u rodnoj Crnoj Gori je boravio kao predavač na upravo završenoj konferenciji KotorAPSS Forum – arhitektonskom segmentu KotorArta koji je ove godine održan četvrti put. On s ponosom ističe svoje paštrovsko porijeklo, a kada je kritika u pitanju polazi upravo od onih koji su mu najbliži.

– Moramo da govorimo o Miodragu Raleviću, planeru u Opštini Budva, koji je na pod bacio etiku, moral, profesionalni dignitet i znanje, zarad trgovine. No, njega ne bi bilo da ga sredina nije gajila. I zato je Budva danas takva kakva jeste sa deset, petnaest i dvadeset spratova. Ne bih imamo ništa protiv Budve i sa dvadeset spratova, kada bi ona imala jednu matricu nalik Barseloni, koja je prije tri i više vjekova na tome radila i napravila saobraćajnu mai tricu po kojoj se i sada gradi. Ali, kao što vidimo u Budvi, haos u bazi stvara haos i u vertikalnoj nivelaciji. Da se ne zavaravamo: Budva više nikada neće dobiti Mediteranske igre koje smo očekivali. Ona više nije autentični mediteranski grad. Kada izađete iz zidina Starog grada, to više nije grad koji se razvija na Mediteranu, već katastrofa – ističe on.

A osim Budve i njene okoline, naš sagovornik je posebno vezan za još jedan grad – Podgoricu, u kojoj je učio i živio prije odlaska na studije arhitekture u Beograd.2107mitrovic2

– U odnosu na Budvu, Podgorica je urbanistički sređena, ali mi je žao što, od trenutka kada postaje glavni grad jedne države, nije iskoristila arhitektonsku šansu – zaključuje Mitrović.

ANALITIKA: Da počnemo od onoga što Vam je najbliskije – Budve i kako je nastao katastrofalan trend “budvanizacije”?

MITROVIĆ: Ono što se desilo u Budvi karkteristično je u smislu devastacije prostora. Budva je danas u takvom stanju da nije više ono što ja pamtim, a još je manje iz nekog radnijeg perioda. Nekada je bila ekskluzivna destinacija, a ekskluzivitet podrazumjeva kvalitetno, ali manje. Mi to nismo shvatili tokom navale novca i tranzicije, tog perioda zovemo “dolazak Rusa”, a bilo je tu i drugih. Treba početi od sopstvenih grešaka, a ne grešaka planera. Kada je riječ, recimo, o Paštrovićima, kada je ranije neko htio da proda imanje, dolazio je kod ostalih da im kaže kome prodaje i kakav će novi vlasnik imati odnos prema zatečenom resursu. Zaboravili smo i da, kada prodajemo, pitamo prvog komšiju da li on želi da kupi, što je staro običajno pravo. Sve smo zaboravili, a nijesmo bili zreli za “udarac novca” koji se desio, iako su to bila mala upozorenja na naše slabosti. Tako se pojavljuje taj specifični “urbanizam” u Budvi. Ova sredina nije bila zrela da se uzdržava, da ne napravi neki korak više. Nismo uopšte sebe kontrolisali. Nismo znali ni da svoje manje čuvamo najviše što možemo, a primjer za to je Sveti Stefan. Ja sam 1992. godine sa Vaskom Milunovićem dobio prvu nagradu za Šumet, ali su projekat drugi implementirali. Plan je podrazumijevao male, zaštićene kuće, za koje je jedna moja koleginica, ozbiljna beogradska arhitektica, rekla da to “ne liči na mene”. A ja sam samo radio tako da to liči na način kako su moji đedovi gradili kuće i da ne mogu na agresivan način da se nametnem tradicionalnoj šemi i ambijentu Svetog Stefana. Ja sam o Šumetu razmišljao kao o ekskluzivnom produžetku ambijenta i sadržaja Svetog Stefana, sa rivom i redom borova kako bi sada, navodno, to trebalo da se uradi. Revizija plana koja se sada radi očigledno neće biti gotova, jer to nekome ne odgovara. No, to je revizija samo prve linije obale, ali ne i onog primitivizma koji su naše slabosti i mentalitet dozvolili da se tamo napravi. Zato sam tražio da u Paštrovski almanahunesu moj originalni projekat – za one koji dolaze, da barem ne brukam svoj arhitektonski dug. Ali, tu ljagu ne mogu da sperem, jer koliko u tome nisam učestvovao, toliko i jesam jer sam dobio prvu nagradu na konkursu.

I onda imamo jednog Miodraga Ralevića, planera u Opštini Budva, o kome moramo da govorimo. On je na pod bacio etiku, moral, profesionalni dignitet i znanje, zarad trgovine. No, njega ne bi bilo da ga sredina nije gajila. I zato je Budva danas takva kakva jeste sa deset, petnaest i dvadeset spratova. Ne bih imamo ništa protiv Budve i sa dvadeset spratova, kada bi ona imala jednu matricu nalik Barseloni, koja je prije tri i više vjekova na tome radila i napravila saobraćajnu matricu po kojoj se i sada gradi. Ali, kao što vidimo u Budvi, haos u bazi stvara haos i u vertikalnoj nivelaciji. Da se ne zavaravamo: Budva više nikada neće dobiti Mediteranske igre koje smo očekivali. Ona više nije autentični mediteranski grad. Kada izađete iz zidina Starog grada, to više nije grad koji se razvija na Mediteranu, već katastrofa. Problem su i pojedinačni slučajevi, jer ahitektura objekata sada više nije mediteranska. Novi blok hotela “Avala” koji je uz same zidine samo je jedan od primjera, a mnogo je manji prekršaj od onoga što će tek biti u Budvi. To je, ipak, rezultat nekog promišljanja s kojim mi možemo i ne moramo da se složimo.2107mitrovic3

ANALITIKA: Pored Budve, bliska Vam je i Podgorica, gdje ste učili prije odlaska na Arhitektonski fakultet u Beogradu. Što se s njom desilo?

MITROVIĆ: U odnosu na Budvu, Podgorica je urbanistički sređena, ali mi je žao što, od trenutka kada postaje glavni grad jedne države, nije iskoristila arhitektonsku šansu. Kada danas vidim Podgoricu, u njoj ne “čitam” slojeve jednog mediteranskog grada, a ona to jeste. Podgorica je grad koji ima 40 stepeni ljeti, a u njoj se danas zidaju staklene fasade kao da je u najneutralnijim klimatskim uslovima. Podgorica i arhitekte koje su to radile nisu pročitale potrebu graditeljskog ponašanja u jednom mediteranskom gradu u kome se treba zaštititi i reagovati na sunce, zatim zaštiti životnu sredinu, odbraniti se od meteoroloških uslova. Sve su to elementi koje arhitektura mora sobom da nosi da bi jedan objekat bio dobar. Imajući kritički odnos prema onome što se trenutno dešava u arhitekturi Podgorice, kao graditelj bi vjerovatno sebi postavio neke druge zadatke.

ANALITIKA: Crna Gora je u jednom dijelu veoma izgrađena, ali na loš način. Da li postoji mogućnost da se takvi, ali i još neizgrađeni predjeli, ?

MITROVIĆ: Iako mala, Crna Gora je veliki građevinski resurs, ali su i obala i drugi predjeli dragocjeni za zaštitu. To nije resurs koji može da se troši u nedogled, iako je veoma veliki dio već potrošen, pa mso sada prisiljeni da radimo razne revizije. Srećom, ovih dana na skupovima kao što je KotorAPSS Forum imamo onih koji govore veoma konkretne stvari za te potrebe, poput “Expeditio”-a, ali se bojim da ih niko ne sluša.

Pogledajte, recimo, ono što se radi na Zavali, onu arhitektonsku tragediju visokog standarda i stila. Da je 50 odsto manje površine izgrađeno, pa da je zelenilo to “pojelo”, moglo bi da se podnese. Ovako, oni to sada “liječe” hortikulturom, pa ćemo da vidimo što će da urade. Možda će liječenje da uspije, ali nikada je neće sasvim spasiti. Samo mogu za 30 do 40 odsto da ublaže taj arhitektonski surogat koji se pojavio, upakovan u najviši standard i stil. Da bi se to ublažilo, moje rješenje bi bilo da se napravi nešto na tragu okolnih brda, pa da izgleda kao da brdo prolazi kroz arhitektonske elemente. Ipak, mislim da nikada neću raditi određene projekte u Crnoj Gori. Kada sam konkurisao za Lušticu, tim problemom sam se bavio u smislu njene protekcije i zaštite tog brda koje su sada onako bjesomučno uništili i isjekli. Niko na to nije reagovao, jer je svima samo bitna izgrađenost. Na Luštici sada imamo kvazi-arhitekturu koja samo liči na krajolik, ali je koliko-toliko poštenija nego nešto što se pravi od Budve. Ipak, Luštica će na kraju postati jedna priča o ranjenom pejzažu.

Međutim, bio sam prije nekoliko dana na Skadarskom jezeru, gdje jedna austrijska firma radi model master-plan, kratki elaborat koji treba da izazove reakciju Evropske unije tokom narednog sastanka sa regionalnim liderima koji će biti održan u septembru. Skadarsko jezero je fantastičan resurs. Pogledajte samo zaleđe Rumije prema jezeru, tršćake prema Tuzima, i okolinu prema Rijeci Crnojevića. Sreća što je bilo u drugoj zoni interesovanja u odnosu na udar koji se desio na primorju, i koji je, za sada, spriječen. Namjera nam je da napravimo koncept koji apsolutno štiti taj resus, jer je to i nacionalni park.2107mitrovic5

ANALITIKA: Sve je više atraktivnih predjela u Crnoj Gori koja postaju zaštićena, ali ih mi nekontrolisano koristimo. Uz to, brdo Spas iznad Budve nekada je bilo pod zaštitom, da bi nakon podmetnutog požara izgubilo taj status i sada se gradi na toj ekskluzivnoj lokaciji. Da li ćemo doći u situaciju da više ništa ne možemo od sebe da sačuvamo?

MITROVIĆ: To je neminovno. Sjećam se svih tih malih polustrva oko Budve. Svoje karakteristike imale su i Zavala, pa priroda u Kamenovu, Miločeru… Znam da je u naletu kapitala teško kontrolisati takve pozicije, ali mi smo sve morali da stavimo pod stepen vrhunskog luksuza i standarda, i da reagujemo odmjereno. Ne bismo tako imali manje vrijedne objekte. Umjesto 10.000 kvadrata koje ne možete da materijalizujete zbog niske finansijske skale, imali bi malu kvadraturu sa mnogo većim stepenom vrijednosti. Preko puta Svetog Stefana, recimo, sada imate apartmane koji meni ne bi znače ništa. Da je ostalo samo 30 odsto onoga što je sada izgrađeno, moglo je mnogo bolje da se proda, jer bi to bile najelitnije lokacije na Sredozemlju, jednake onima u Kanu i Monaku. Ni tu nismo imali pronicljivost i opreznost – ni sredina, ni ljudi koji su odlučivali o toj gradnji. Mi u Crnoj Gori se “busamo u prsa” svim onim herojskim performansama, a u ovome nismo pokazali elementarnu zrelost – ni ličnu, ni kolektivnu – a to je na koji način da se odnosimo prema onome što su nam đedovi delegirali. To je kvalitet koji mi danas uništavamo na neprimjeren način i sigurno nam neće služiti na čast. Ne treba upirati prst ni u koga i ako zajedno izvučemo pouku, možda greška koju smo napravili neće biti tako katastrofalna. Koliko god da je Budva tragična – i sada je, po meni, izgubljeni grad – ako bude služila kao upozorenje, postoji mali tračak nade da možemo nešto dobro da uradimo. Upravo ovakvi skupovi, kakav je KotorAPSS Forum, su izuzetno začajni jer problematizuju takva pitanja. Ovdje se pojavljuje briga o prostoru, a u Crnoj Gori je to neophodno. O prostoru nikada nismo brinuli valjda zato što nam je na dohvat ruke, nikada ništa od nas nije tražio, a bio nam je značajan. Nismo razumjeli značaj toga što smo imali i čini mi se da ćemo, ako se u ovom trenutku ne problematizuju sve te stvari, izgubiti utakmicu. U toj utakmici smo prilično u gubitku, ali još nije odsviran 90 minut. I to nije greška pojedinca, već kolektivna odgovornost. Zato moramo veoma kritički i bez kompromisa da reagujemo da se neke stvari izmijene. Da li ćemo iz prethodno učinjenog zaista izvući neki nauk, to je dilema koja mene muči. Mi više nemamo prava da sve to samo gledamo. Zato prisustvujem svim ovakvim skupovima – da se eksponiram, da kažem nešto što neće biti ni politički afirmativno, niti društveno prihvaćeno, već će se doživjeti kao otrovne strijele. Sve to moramo da prihvatimo, jer svako zrelo društvo razmišlja o poštenoj kritici, a u ovom trenutku takva kritika mora da bude izrečena, jer smo napravili veliku štetu.

Kristina JERKOV

Foto: KotorAPSS/Luka Bošković

MITROVIĆ: Budva nikada neće dobiti Mediteranske igre zbog urbanističkog haosa

Leave a Reply