DVA dela našeg poznatog arhitekte Mustafe Musića uvrštena su među 100 kojima se u Paviljonu Srbije na Venecijanskom bijenalu arhitekture predstavlja vek moderne arhitekture (od 1914. do 2014) na našem prostoru. Musić, gostujući predavač na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu na master i doktorskim studijama, i ranije je bio izlagač na ovoj prestižnoj smotri. Uvažen i prepoznat i van granica naše zemlje – sudeći po prilozima u značajnim evropskim stručnim časopisima, Musić za “Novosti” govori o svojim utiscima iz Venecije i velikim graditeljskim planovima u zemlji…

* Kako vam izgleda naš paviljon u odnosu na druge?

– Mislim da nisam subjektivan kad kažem da je naš paviljon jedan od boljih. Smatram da smo valjano nastupili, posebno što postavka predstavlja fini odgovor na temu koja je u nacionalnim paviljonima bila apsorpcija modernizma ili, kako bih ja dodao u podnaslovu – krunjenje tradicije. Naravno, svako je među mnogobrojnim nacijama odgovorio drugačije, neko bukvalnije, neko slobodnije. Bilo je, na primer, radikalnijih iskaza poput Izraela i Belgije. Oni su na poseban način možda i posredno odgovorili na temu, ali takav odgovor dirao je samo ozbiljne poznavaoce.

* Kako bi se, u poređenju sa ostalim nacijama, čitao modernizam predstavljen u paviljonu Srbije?

– Naš paviljon jasno pokazuje nastupanje modernizma od Velikog rata do danas. Za naš region karakteristično je to što su sve sredine bivše Jugoslavije bile “predmoderne” a posle Velikog rata počinje prihvatanje ideja modernizma. Nova država, Kraljevina Jugoslavija, u načelu prihvata postulate modernizma, što je u saglasju sa idejama nove države. Posle raspada druge Jugoslavije, nove države stvorene na tom prostoru preispituju ovu paradigmu tražeći nove odgovore u arhitekturi.

* Da li je reč o globalističkoj arhitekturi stakla i kamena?

– Ona svakako ima odlike koje dolaze sa globalizmom. Reč je o nadiranju mode koja manje ili više i kako gde, zavisno od pismenosti sredine, negira osobenosti mesta i teritorije. Negde kritično i opreznije, a negde bez zadrške se usvajaju novi modeli koji se temelje na principima efikasnosti i profita. Time su mnoge vrednosti koje se tiču osobenosti određenih entiteta poništene, ponekad i potpuno. To je manji greh kad je reč o sredinama koje nemaju dublju tradiciju, u odnosu na sredine sa tradicijom.

* Osnovna tema koju je zadao umetnički direktor Bijenala nazvana “Fundamentalis” bavi se opštim pojmovima arhitekture.

– Reč je o osnovnim elementima. To je, kako se moglo videti u centralnom paviljonu, igrarija koja liči na studentsku radionicu. Konačno, tu izložbu uradili su američki studenti, što se i vidi, jer ne sadrži jasno i sažeto saopštenu misao. Pošto je Bijenale po ideji umetničkog direktora posvećeno arhitekturi a ne arhitektama, mislim da je u tom segmentu namerno banalizovana tema kroz isticanje ovih osnovnih pojmova elemenata arhitekture kao što su plafon, pod, stepenište.

SVET ITALIJEPored fundamentalnih elemenata arhitekture, u Đardinima je postavljena i izložba “Svet Italije”.
– To je zanimljiva višeslojna izložba kojom se odaje počast italijanskoj kulturi i njenom doprinosu svetskoj kulturnoj baštini, između ostalog i kroz druge tradicionalne kulturne manifestacije koje se održavaju u ovom gradu – film, pozorište, igra, likovne umetnosti…

* Mogu li uopšte prozori, recimo, da kažu nešto konkretno o određenoj sredini i vremenu?

– Mogu naravno, svi ti elementi se nisu slučajno našli u određenom arhitektonskom kontekstu. Kod valjanih zdanja oni su ozbiljno saobraženi sa globalnom idejom o određenom prostoru, kući… Oni govore i o projektantu i o sredini u kojoj nastaju a tu mislim i na tehnologiju, estetske vrednosti. Elementarno i obično u arhitekturi jesu pojmovi koji svakako utiču na konstituisanje celovitog izraza. Važno je naglasiti da to nisu nezavisni elementi koji su se slučajno zatekli u sklopu. Oni su, naročito kod dobrih primera, ozbiljno i suštinski saobraženi sa globalnom idejom o kući i ubedljivo svedoče o materijalnom, kulturnom i duhovnom nivou nekog mesta i vremena, te o sasvim određenim težnjama društvene zajednice.

* Ako uzmemo za primer Beograd, da li su i tu na delu ta “opšta mesta” globalističke arhitekture?

– Uglavnom da. Ti se recepti i ovde primenjuju nekritički. Mali je broj primera, mali je broj kuća koji su rezultat glave i ruke nekolicine dobrih arhitekata i koji odražavaju ozbiljnije promišljanje konteksta u najširem smislu: prostornog, kulturnog…

* Da li u tom kontekstu možemo da posmatramo plan luke Beograd na Dunavu koji je svojevremeno predstavio Libeskind?

– Da, naravno. Upravo po tom nacrtu, po toj skici koja pruža grubu viziju tog prostora – prepoznajemo principe i strategiju globalizacije. Investitor je pozvao arhitektu velikog imena čiji je rad u prošlosti bio bolji nego sada, ali njegovo ime je sada veće. To su prepoznali trgovci i upotrebili.

* Možemo li u tom sledu događaja govoriti i o “Beogradu na vodi”?

– Slično važi i za “Beograd na vodi” s tim što iza tog projekta ne stoji ugledni arhitekta međunarodne reputacije koji u svom opusu ima relevantna dela za savremenu arhitekturu, već je to anonimni biro iz Emirata koji je sudeći po slikovnim prilozima i maketi uradio projekat koji nije ni bolji, ni lošiji od sličnih koji niču na raznim tačkama sveta.

* U javnosti se čulo da će se o tom projektu oglasiti i domaće arhitekte?

– Struka je po ovom pitanju zauzela svoj jasan stav, ali on nije dobro prenesen javnosti. U tom projektu nedostaju ozbiljne studije o saobraćaju, geološka studija, ekološka… a bez ozbiljnih analiza ne može se očekivati dobar rezultat. Kad je reč o samom oblikovanju, o čemu za sada jedino možemo i da govorimo, tu nažalost ne raspoznajemo kvalitete vredne posebne pažnje. To je konfekcija koju gledamo po celom svetu, posebno u zemljama tranzicije, saopštena i predstavljena kroz slikovnice za laike.

* Naši arhitekti su ostali “praznih šaka”?

– To ne može biti dobro jer ovakav zahvat podrazumeva ozbiljnu multidisciplinarnu studiju na kojoj bi se potom baziralo urbanističko arhitektonsko rešenje. Ali, ne tako što bi domaći arhitekti i drugi domaći stručnjaci bili angažovani na sporednim, već upravo na glavnim pitanjima kao eksperti koji mnogo bolje poznaju i razumeju probleme Beograda. Dakle, angažman ne u fazama koje podrazumevaju kopiranje i šrafljenje, već ozbiljno koncipiranje – odnosno promišljanje celovitog zahvata. Reč je o angažovanju urbanista, saobraćajne struke, ekologa, istoričara umetnosti i, naravno, arhitekata. Taj prijekat je veoma kompleksan i zahteva koordinaciju niza relevantnih struka.

* Mislite na domaće stručnjake?

– Svakako jer oni najbolje poznaju teren, probleme pa i duh mesta. A, kod nas ima eksperata iz navedenih oblasti koji sigurno nisu lošiji od onih koji su angažovani.