portalnovosti.com

 

Reč je o novoj grani arhitekture koja okuplja eksperte iz umetnosti, arhitekture, nauke i međunarodnog prava. Moj doprinos uključuje autorski rad u istraživačkoj grupi o Starom sajmištu i studiju o NATO-ovom bombardovanju RTS-a

Srđan Jovanović Weiss studirao je arhitekturu u Beogradu i na Harvardu, a doktorsku disertaciju obranio je na temi ‘Arhitekture balkanizacije’ na londonskom sveučilištu Goldsmiths. Autor je knjiga ‘Socijalistička arhitektura: akt nestajanja’ (‘Socialist Architecture: The Vanishing Act’) i ‘Zamalo arhitektura’ (‘Almost Architecture’). Surađuje i na projektu ‘Forenzička arhitektura’, u sklopu kojeg različiti eksperti i umjetnici zajedničkim analitičkim radom dolaze do novih činjenica i ‘dokaznih’ materijala. Naime, premda forenzika danas kao znanost ponajprije služi pravu, odnosno policiji i državnim subjektima, u antičko je vrijeme bila povezana s demokratskom institucijom foruma – zapravo, njegovom analizom. Arhitektura se doživljava kao patologija suvremenosti, a konflikt se kroz urbanizaciju sve češće događa unutar gradova, pa se i arhitektonskom analizom može doći do niza dokaza. Tako forenzika kroz arhitekturu postaje angažiranom i interdisciplinarnom praksom.

– Forenzička arhitektura okupila je eksperte iz umetnosti, arhitekture, nauke i međunarodnog prava. Reč je o stvaranju nove grane arhitekture, koja pomaže društvu da sagleda prostor u kom se dešava neki zločin. Sarađujemo sa svima: razvijamo metode arhitekture koje prolaze sve granice, ideološke, političke ili ekonomske. Moj doprinos projektu je dvostruk, prvi se odnosi na autorski rad u istraživačkoj grupi o beogradskom Starom sajmištu, a drugi je studija o NATO-ovom bombardovanju RTS-a – kaže naš sugovornik.

Slobodan Milošević nije imao vremena da materijalizuje svoju vlast kroz arhitekturu na teritoriji bivše Jugoslavije. Dozvolio je neformalnu i nelegalnu arhitekturu i tako smo dobili turbo-arhitekturu, svako je gradio za sebe

 

Aktivni model sećanja

Prostor Starog sajmišta, na kojem je za nacističke okupacije Beograda bio koncentracijski logor, dosad nije bio komemoriran na pravi način. Štoviše, sadašnje vlasti s njim imaju drugačije planove, poput već uvelike kritiziranoga komercijalnog projekta ‘Beograd na vodi’?

Poređenja ‘Beograda na vodi’ i kampa smrti na Starom sajmištu nemaju smisla. Zločini na Starom sajmištu su nepovratni, no odluka da se ono pretvori u umetničku i radničku koloniju posle Drugog svetskog rata bila je deo mekane ideologije Josipa Broza Tita i Moše Pijade, a ljudi koji danas onde žive i rade su de fakto čuvari toga sećanja – to je predivno, takav aktivni model sećanja na tragediju koja se desila na tom mestu. Moj je stav da to treba da se sačuva, kao deo sećanja na užasna ubistva u prošlosti, ali i kao put za budućnost, za njih i za sve nas. Pitanje je kako da se to uradi; tu forenzička arhitektura može da bude deo rešenja.

Je li moguće da prostor i objekti progovore o zločinima i političkim događajima čiji su bili dio ili, kažimo to tako, svjedok? Možemo li uopće govoriti o tome da prostor pamti ili smo zapravo mi oni koji mu dajemo interpretaciju i značenje?

Naš tim napravio je 3D skeniranje čitavog Sajmišta iznad zemlje i nekih delova ispod zemlje. Oni su javno dostupni, a bili su predstavljeni beogradskoj javnosti u bivšem nemačkom paviljon. Deo forenzičke prakse je pronaći način da materijal progovori o ljudskoj istoriji oko objekata koje svedoci ne mogu da pokriju. Današnja tehnologija nam daje mogućnosti da popunimo ono šta nedostaje, a time i da krenemo dalje, u budućnost.

NATO kao arhitektonska kritika

Jedan od vaših projekata u sklopu ‘Forenzičke arhitekture’ je ‘NATO kao arhitektonska kritika’ u kojem, na temelju odabira ciljeva koje je uništio 1999. godine koristeći ‘načelo proporcionalnosti’, propitujete ulogu ove vojne koalicije kao počinitelja i kulturnog kritičara estetike?

NATO je preciznim oružjem bombardovao zgradu RTS-a u Beogradu, šta je dovelo i do ljudskih žrtava, kao i za preciznog bombardovanja drugih zgrada sagrađenih za bivše Jugoslavije, poput Generalštaba. ‘Načelo proporcionalnosti’ najviše se odnosi na RTS i na ljude ubijene za vrijeme rada. Studija urbanog prostora RTS-a bila bi korisna za proporcionalni indeks koji koristi NATO. Ideja je da forenzička arhitektura može da napravi prostornu studiju kompleksa RTS-a, a to bi moglo da posluži i u drugim sličnim pravnim slučajevima u budućnosti.

Autor ste i ‘Atlasa balkanizirane kulture’, u kojem analizirate utjecaj koji je na arhitekturu imao Slobodan Milošević, a predmet interesa vam je i prostorna praksa koju nazivate balkanizacijom, koja po vama ne nosi nužno negativan predznak?

Milošević nije imao vremena da materijalizuje svoju vlast kroz arhitekturu na teritoriji bivše Jugoslavije. Dozvolio je neformalnu i nelegalnu arhitekturu i tako smo dobili turbo-arhitekturu, svako je gradio za sebe. Forenzička arhitektura je i kulturni projekat, koji je bio izložen u berlinskoj Kući svetske kulture. Jedna od sloboda naše grupe ja da pronalazi načine da prikaže taj projekat i na svoj akademski način te i tako utiče na praksu i bolji život za sve.

Srđan Jovanović Weiss: Forenzičkom arhitekturom sagledavamo prostore zločina

Leave a Reply